Tajni život strastvenog čitaoca: Pitanja koja otključavaju književnu dušu

Književnost nije samo skup reči na papiru. Ona je ogledalo, uteha, bekstvo i najverniji saputnik. Koliko god pojedinačno drugačije disali, svi strastveni čitaoci dele jedan univerzalni jezik - jezik pitanja. Neko je jednom davno, u nekom zabačenom kutku virtuelnog sveta, postavio niz od četrdeset pitanja koja su uspela da zagolicaju maštu svih knjigoljubaca. Ta pitanja nisu zahtevala akademske odgovore, već su tražila čistu emociju: da li ste se nekada zaljubili u junaka iz romana, koja vas je knjiga oblikovala u pubertetu i da li je obavezna lektira zaista ubila vašu ljubav prema čitanju?

Danas ćemo prošetati kroz sve te skrivene odaje čitalačke duše. Ovo nije priča o konkretnim osobama ili zaboravljenim nadimcima sa interneta, već je to univerzalna ispovest generacija odraslih na Andriću, Crnjanskom, Šekspiru i Zil Vernu. To je priča o tome kako biramo svoje književne ljubavi i zašto nam je ponekad omiljeni pisac važniji od najboljeg prijatelja.

Zašto uopšte volimo da odgovaramo na čitalačka pitanja?

Potreba da podelimo svoj književni ukus je iskonska. Kada nas neko pita „ko ti je omiljeni pisac?“, to nije samo površna znatiželja. To je pokušaj da se mapa naše duše uporedi sa mapom sagovornika. U moru odgovora često iskaču ista imena: Ivo Andrić, Dostojevski, Šekspir, Bulgakov, pa čak i Paulo Koeljo. Primetili smo da se u strastvenim diskusijama neretko pominje kako je neko uvek „uvek Šekspir, uvek, uvek, uvek“, dok drugi ne mogu da zamisle život bez magičnog realizma Markesa ili filozofske dubine Hermana Hesea.

Ono što je fascinantno jeste odnos prema domaćoj književnosti. Koliko god da su nam školski programi usadili blagu odbojnost prema određenim delima, gotovo svako ko voli da čita ima svog domaćeg favorita. Nekada je to Miloš Crnjanski sa svojim lirskim seobama, a nekada je to Borislav Pekić ili Danilo Kiš. Za neke je vrhunac Branko Ćopić, jer ih uvek podseti na bezbrižne dane detinjstva i „Orlove rano lete“. Domaći autori su ti koji su nas vezali za tlo, za jezik i za onu specifičnu melanholiju koja se može osetiti samo u delima poput „Nečiste krvi“ ili „Seoba“.

Trauma i čarolija obavezne lektire

Gotovo da ne postoji odrasla osoba koja nema mišljenje o lektiri. Dok su jedni tvrdili da su čitali sve i uživali, drugi su se kleli da su mrzeli kada ih neko tera da čitaju. Zanimljivo je kako se u sećanju ljudi javlja podela na knjige koje su progutali u dahu („Zločin i kazna“, „Stranac“, „Derviš i smrt“) i one koje su im bile najdosadnije, poput „Robinzona Krusoa“ ili neprežaljenog „Tihog Dona“.

Mnogi će reći da je problem bio u načinu na koji su profesori zahtevali detalje: „Zašto je bitno upamtiti da je glavna junakinja na 276. strani bila obučena u žutu haljinu?“ Čitanje lektire tada nije bilo uživanje, već strepnja od loše ocene. Ipak, postoji neverovatno lepa strana te priče. Dela koja smo kao deca mrzeli, poput „Na Drini ćuprije“ ili „Ane Karenjine“, kasnije su postala naše omiljene knjige. Kao da je postojao pravi trenutak za svaku rečenicu, a naši nezreli umovi jednostavno nisu bili spremni za psihološki portret likova kakve je gradio Tolstoj ili Andrić.

Uvek se iz mase izdvoji neko ko nije mogao da smisli „Čekajući Godoa“ ili „Proces“ od Kafke, dok bi ih drugi slavili kao remek dela. Ta raznolikost je dokaz da književnost nije matematika i da je subjektivni doživljaj svetinja.

Izbor knjige: Između korica i srca

Kako zapravo biramo šta ćemo čitati? Da li je presudan naslov dela? Mnogi priznaju da ih naslov može zavarati ili, pak, potpuno očarati. Naslovi poput „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ ili „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ bude znatiželju, dok ih patetični, ljubavni naslovi momentalno odbijaju.

Većina iskusnih čitalaca priznaće da se, uprkos poslovici, knjiga sudi i po koricama. Nekada je to lep dizajn koji mami sa police, a nekada je to sadržaj na poleđini korica. Iskusni ljubitelji knjiga imaju ritual: prvo pročitaju opis, zatim otvore nasumičnu stranu i pročitaju nekoliko redova. Ako stil pisanja legne, knjiga ide u korpu. Preporuke prijatelja su takođe zlata vredne, ali samo ako verujete u njihov književni ukus. Jer, šta ako vam neko preporuči nešto poput „Zašto muškarci vole kučke“, a vi tragate za Dostojevskim? To je rizik koji se ne isplati.

Postoji i ona divna, pomalo iracionalna kategorija čitalaca koji knjige biraju intuitivno. Oni uđu u knjižaru, bilo da je to Delfi, Laguna ili Vulkan, i jednostavno osete koju knjigu žele da ponesu kući. Taj miris starog papira ili sjaj novih korica ume da bude presudan. A kada dođe vreme velikih manifestacija, poput sajma knjiga, tu nastaje prava pomama. Ljudi odlaze bez plana i vraćaju se sa petnaestak novih naslova, pravdajući se da je knjiga hrana za dušu, a na popustu je. Tradicija odlaska na sajam sa najbližima često je jača od same kupovine.

Knjige koje su nas oblikovale i slomile

Svaka generacija ima svoju knjigu koja je obeležila pubertet. Za neke je to bila traumatična ispovest „Mi deca sa kolodvora Zoo“, gde su prizori bili toliko jezivi da „noćima posle čitanja nisu spavali“. Za druge je to bio magični „Mali Princ“, koji ih je naučio suštini ljubavi i odgovornosti. Zanimljivo je koliko se često pominju dela poput „Prozak nacija“ ili „Dnevnika Ane Frank“, koja su nas uvodila u ozbiljan svet odraslih na surov način.

Tu su i knjige od kojih smo dosta očekivali, a koje su nas razočarale. Zanimljiv je fenomen da mnogima nije legao čuveni „Sofijin svet“ Justejna Gordena, dok su drugi bili razočarani činjenicom da „Ime ruže“ Umberta Eka nije tako lako svarljivo. A šta tek reći o klasicima koji važe za remek dela? „Ana Karenjina“ je mnogima bila preobimna, „Seobe“ preteške, a „Proces“ Franca Kafke neshvatljiv. To ne znači da su to loše knjige, već da jednostavno nismo bili na istoj talasnoj dužini. Kako je neko mudro zapisao: „Daleko od toga da mislim da nije dobar pisac, fantastičan je, ali mi jednostavno ne leži.“

Ljubav prema junacima i književni alter ego

Jedno od najlepših pitanja koje možete postaviti čitaocu jeste: Da li ste se ikada figurativno zaljubili u nekog lika iz romana? Odgovori su uvek strastveni. Tu su večni gospodin Darsi iz „Gordosti i predrasuda“, strastveni Vronski iz „Ane Karenjine“, ili tajanstveni Hitklif iz „Orkanskih visova“. Neko je pronašao ideal u knezu Miškinu, dok drugi ne bi mogli zamisliti život bez avanturiste poput grofa Monte Krista. Simpatije prema fiktivnim likovima otkrivaju mnogo o našim skrivenim željama i emotivnim potrebama.

Tu je i pitanje književnog alter ega. Sa kim se poistovećujemo dok čitamo? Da li smo pomalo melanholični poput pesnika, ili buntovni poput Raskoljnikova? Mnogi su se prepoznali u senzibilitetu Miroslava Mike Antića, čije pesme i danas bude ono najnežnije u nama. Dok jedni biraju pisce, drugi biraju junake: odlučni, hrabri i spremni da se suprotstave svetu. Nije retkost ni da neko poželi da napiše svoj roman, stvarajući sopstveni svet u kojem će biti bog. Ta želja, iako retko ostvarena zbog manjka vremena ili samokritike, svedoči o dubokoj kreativnosti koju u nama bude tuđe reči.

Evidencija, biblioteka i večna glad

Koliko ste puta pročitali omiljenu knjigu? Pitanje „Knjiga koju ste najviše puta pročitali“ otkriva našu potrebu za sigurnošću. Bilo da je to „Mali Princ“, „Orlovi rano lete“ ili nešto iz serijala o Hariju Poteru, vraćamo im se kao starim prijateljima. Iako svet ide napred i tehnologija donosi audio knjige i e-čitače, pravi ljubitelji uvek će želeti da poseduju knjigu u svojoj ličnoj biblioteci. Postoji posebna draž u posedovanju primerka, u podvlačenju grafitnom olovkom i ostavljanju beleški na marginama.

Da li vodite evidenciju pročitanih knjiga? Nekada su to bili obični školski rokovnici, a danas su to aplikacije. Neko je ponosno izjavio da na spisku ima nekoliko stotina naslova, dok drugi ne žele da broje jer čitaju iz užitka, a ne radi statistike. Ipak, izazovi poput reading challenge-a motivišu nas da postavimo cilj: dvadeset, pedeset ili sto knjiga godišnje. Iako život često poremeti planove, sama pomisao na hrpu nepročitanih knjiga pored kreveta stvara neku čudnu, toplu sigurnost.

Kada dođe vreme odmora, postavlja se pitanje: koliko knjiga nosimo na more? Naravno, uvek ih ponesemo više nego što možemo da pročitamo, ali to je ritual. Knjiga je obavezan suvenir, a bookmarker (obeleživač) svetinja. Mrzimo kada neko pravi „magareće uši“ na stranicama, jer knjigu treba čuvati kao oko u glavi.

Klasici, psihologija i potraga za istinom

Na pitanje da li vole klasike ili se radije opredeljuju za čik lit literaturu, mnogi odgovaraju da zavisi od raspoloženja. Nekada nam treba lagano štivo, „knjiga na metar“, koja ne zahteva razmišljanje. Ali, kada duša traži hranu, posežemo za teškim, ozbiljnim delima koja nas podsećaju na surovost i lepotu postojanja. Tu su se našle i psihološko-motivacione knjige i kontroverzne „Tajne“; jedni ih obožavaju i crpe optimizam iz njih, dok ih drugi smatraju pukim ponavljanjem dobro poznatih stvari.

Šta mislite o knjigama Harolda Robinsa? Neko će reći da njega treba čitati pre petnaeste godine, dok će drugi priznati da su ih njegovi junaci, „momci sa ulice“, opčinjavali svojom harizmom. A kada razgovor skrene na najboljeg pisca svih vremena, tu nastaje prava debata. Dostojevski, Tolstoj, Andrić, Šekspir... Iako su kriterijumi subjektivni, postoji nešto što se zove najpatetičnija priča iz književnosti. Tu su se, očekivano, našli „Romeo i Julija“ i razni ljubavni romani, ali i duboke drame poput „Hiljadu čudesnih sunaca“.

Napuštanje knjige i književna zrelost

Da li ste ikada ostavili knjigu na pola? Pitanje koje budi grižu savesti. Pravilo je da se knjige ne ostavljaju, ali realnost je drugačija. Nekada vas knjiga smori do suza, kao što su mnogima dosadile „Seobe“ ili „Don Kihot“, a nekada vam se jednostavno „ne čita“. Postoji ona divna misao koja kaže: „Život je prekratak da bi se čitale loše knjige.“ Zrelost u čitanju podrazumeva da se oslobodimo stida i priznamo da nam neko hvaljeno delo ne leži.

Na pitanje kog pisca od klasika srpske književnosti nikako ne volite, odgovori su često iznenađujući. Iako niko ne osporava kvalitet, mnogima jednostavno ne prija poetska težina Crnjanskog ili hermetičnost Pavića. S druge strane, postoje knjige iz domaće produkcije koje nisu obavezna lektira, a koje su nas odale u čitanje. Tu su se složili brojni glasovi: Momo Kapor, Pekić, Slobodan Selenić i Mir Jam. Iako je Mir Jam često smatrana za „guilty pleasure“, njena dela su budila prva ljubavna leptiriće kod mnogih generacija.

Večita pitanja i književne drame

Kada govorimo o poeziji, ime Mike Antića se provlači kao neprikosnoveni vladar emocija. Pored njega, tu su čuveni Šantić i Dučić. Ljubitelji poezije znaju da je dobar stih kao melem. A kada je reč o najboljoj drami, Šekspirovi „Magbet“ i „Hamlet“ dele tron sa Nušićevom „Gospođom ministarkom“ i Krležinim „Glembajevima“. Drame su ogledalo društva i ma koliko bile stare, uvek su aktuelne.

Na kraju, sva ova pitanja vode nas do jedne istine: čitanje nije samo hobi, ono je način disanja. Bilo da čitamo na srpskom, engleskom, ili nekom drugom jeziku, mi zapravo tragamo za onim što je Ivo Andrić davno zapisao: „U tome je tajna, u tome je jedini trik.“ Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe. I dok listamo stranice, mi se vraćamo sebi. Nije važno da li ste ljubitelj epske fantastike, istorijskih trilera ili socijalne drame; važno je da nastavite da postavljate pitanja i da tražite odgovore u svetu slova. Jer, kako reče jedan od komentatora davne diskusije: „Čitajte iz užitka, ne zato što se podrazumeva da bi trebalo.“

I zato, sledeći put kada vas neko pita ko vam je omiljeni pisac, ili koju knjigu niste uspeli da pročitate, setite se da je to mnogo više od običnog ćaskanja. To je poziv na putovanje kroz tuđe umove i svoju sopstvenu dušu. Neka vaša biblioteka uvek bude puna, a bookmarker uvek pri ruci.