Beogradska pozorišna scena - iskustva, utisci i najbolje preporuke

Beogradska pozorišna scena živi punim plućima tokom cele godine, a naročito u vreme letnjih festivala i pred novu sezonu, kada se selektira šta vredi pogledati, a šta možda i preskočiti. U moru kuća koje nude raznovrstan repertoar - od klasičnih drama i opera do mjuzikala, baleta i savremenih komada - ponekad je pravi izazov odabrati predstavu za veče. Upravo zato korisno je imati uvid u iskustva drugih posetilaca, njihove utiske o glumi, scenografiji, kostimografiji, režiji i tekstu, ali i praktične informacije o cenama karata i popustima.

U nastavku sledi pregled najčešće preporučivanih i komentarisanih predstava na osnovu brojnih razgovora među ljubiteljima teatra. Naglasak je na onome što zaista ostavlja utisak - bilo da je reč o deranju od smeha, dubokoj drami koja tera na razmišljanje, ili spektakularnom mjuziklu koji prosto tera da ga se gleda iznova.

Mjuzikli i muzičke predstave - kada scena oživi uz pesmu i igru

Pozorište na Terazijama već dugi niz godina važi za neprikosnovenu adresu kada su mjuzikli u pitanju. Gotovo svaki komentar ističe tu kuću kao mesto gde se može doživeti pravi spektakl. Predstava Cigani lete u nebo slovi za apsolutni klasik i neprevaziđeni doživljaj - prema iskustvima publike, ovacije nakon izvođenja traju neverovatno dugo, a energija glumaca i muzika ostavljaju bez daha. Mnogi ističu da su je gledali više puta i da svaki put otkriju nešto novo.

Čikago (Chicago) takođe ne silazi sa liste najtoplijih preporuka. Kombinacija duhovite i dramatične priče, uz vrhunsku koreografiju i vokalne sposobnosti ansambla, čini ovaj mjuzikl jednim od najomiljenijih. Često se poredi sa Briljantinom i Kabareom, pri čemu se Briljantin opisuje kao vedriji i opušteniji, dok Kabare nosi nešto mračniju notu, ali je jednako očaravajući. Treba pomenuti i Producente, koji su, iako po nekim mišljenjima malo razvučeni, prava poslastica za ljubitelje specifičnog humora i scenskog sjaja, a posebno se izdvajaju izvanredne kreacije kostima i scenografija.

Za one koji vole nešto drugačiji pristup, mjuzikl Zona Zamfirova na Terazijama donosi modernu adaptaciju čuvenog dela. Dok jedni hvale muziku, ples i energiju, drugi su podeljenog mišljenja zbog modernizacije kostima i izvesnog odstupanja od originala. Ipak, većina se slaže da je predstava izuzetno popularna i da karte planu neverovatnom brzinom. Pored Terazija, i Madlenianum nudi vrhunske mjuzikle, među kojima se Jadnici (Les Misérables) ističu kao posebno snažno iskustvo, ali i Rebeka i Plavi anđeo, gde se pevanje i gluma stapaju u skladnu celinu.

Ne sme se zaobići ni Kosa (Hair) u Ateljeu 212 - mjuzikl koji je podelio mišljenja: jedni ga smatraju neprocenjivim doživljajem i preporučuju ga od srca, dok su drugi ostali ravnodušni ili čak razočarani. Ono što se svakako primećuje jeste entuzijazam mladih glumaca i snažna muzička podloga, mada je prostor Ateljea ponekad ograničavajući za zvučnu sliku.

Drame koje ostavljaju dubok trag - od narodnog do JDP-a

Kada je reč o dramskom programu, jedno ime predstave izranja iz skoro svakog razgovora - Velika drama u Narodnom pozorištu. Iako traje pune četiri sata, skoro niko ne oseća dužinu, jer radnja i gluma potpuno obuzmu pažnju. Gledaoci ističu da je to predstava za sva vremena, maestralno odigrana, i da bi svaki građanin trebalo da je doživi bar jednom. Posebno se izdvajaju snažne uloge u Narodnom pozorištu i Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP) Hadresfild (Hadersfild) i dalje se pominje kao jedna od najpotresnijih drama, sa glumom koja doslovno ostavlja publiku bez daha. Takođe, Elijahova stolica i Don Krsto figuriraju kao predstave koje su se duboko urezale u sećanje posetilaca. Suma sa fantastičnom glumom, kao i Šine, dele oprečne utiske - dok se jednima Šine nisu dopale, drugi ih smatraju izuzetno angažovanim komadom koji ne ostavlja ravnodušnim. Ipak, jedno je sigurno: JDP nudi misaone, slojevite tekstove i glumačke kreacije koje se pamte.

Beogradsko dramsko pozorište (BDP) iznedrilo je više predstava koje se konstantno preporučuju. Eling (Elling), komad koji je i komičan i dirljiv, gotovo redovno se opisuje kao izvanredno odigran, sa posebnim naglaskom na izuzetnu hemiju između glumaca i topao kontakt s publikom. Let iznad kukavičjeg gnezda i Ćeif su drame koje se ne propuštaju, dok Ne igraj na Engleze izaziva salve smeha iako je u srži izuzetno ozbiljna priča. Sa druge strane, Transilvanija i Harold i Mod ne silaze sa repertoara sa razlogom - Harold i Mod posebno pleni toplinom i mudrošću, a izvedba glavne glumice ostavlja gledalište bez teksta.

U Narodnom pozorištu sem pomenute Velike drame, Zagonetne varijacije na Maloj sceni su jedna od onih predstava koje se gledaju bez daha i po više puta. Samo dva glumca nose čitav komad, a dijalog je tako britak i slojevit da publika izlazi pod snažnim utiskom. Mnogi je upoređuju sa Posetiocem u Ateljeu 212 - isti pisac, sličan misaoni naboj, ali Zagonetne varijacije su češće opisane kao dinamičnije i emotivnije. Takođe, Heda Gabler i Zli dusi (prema Dostojevskom) izdvajaju se po izuzetnoj glumi i uverljivosti, mada je Zli dusi teška predstava koja nije za svakoga.

Komedije za čistu radost i opuštanje

Za mnoge je odlazak u pozorište prvenstveno beg od svakodnevice, pa su komedije najtraženiji žanr. Iskustva pokazuju da su sledeće predstave gotovo garantovani izvor smeha do suza.

Pomorandžina kora u Ateljeu 212 se u više navrata izdvaja kao prava ženska ispovest, duhovita i istovremeno iskrena, sa glumcem koji je apsolutno briljirao. Džepovi puni kamenja (Atelje 212) su takođe kultna predstava u kojoj dvojica glumaca igraju desetine likova - neverovatna transformacija za koju publika uvek ima samo reči hvale. Čekaonica u istom teatru prikazuje na komičan i tužan način sliku naše svakodnevice.

U Pozorištu na Slaviji Čikaške perverzije već godinama pune sale. Opisuje se kao fantastično duhovita predstava koja tera na smeh još danima nakon gledanja. Samo četvoro glumaca na sceni uspeva da stvori atmosferu neprekidnog smeha, što potvrđuju mnogobrojne preporuke. Takođe, Kabares Kabarei sa izuzetnim glumcem u monodrami o braku i životu drži pažnju više od dva sata neprekidno. Dobrodošli u Srbiju (Zvezdara teatar) i Ljubavnik velikog stila (takođe Zvezdara) su komadi koji su se urezali u pamćenje po neverovatnoj duhovitosti, pa su i oni često na vrhu preporuka.

U JDP-u Tartif i Buba u uhu predstavljaju dve različite vrste komedije - Tartif kao klasik Molijera izaziva salve smeha svojim oštrim humorom, dok je Buba u uhu jedna od najdugovečnijih predstava koja se igra decenijama i često se smatra kultnom. Iako poslednjih godina neki gledaoci primećuju da kvalitet varira u zavisnosti od postave, i dalje se gotovo uvek traži karta više. Mletački trgovac i Krcmarica Mirandolina (u Boško Buha) pružaju vedrinu i sjajnu glumu.

U Vuku Karadžiću Deset naprema jedan i Moj prvi put donose lake, relaksirajuće predstave koje su savršene za izlazak s partnerom ili društvom. PR ili potpuno rasulo takođe garantuje odličnu zabavu.

Baletske i operske poslastice - elegancija i emocija

Balet i opera ponekad nepravedno ostaju u senci dramskih i muzičkih hitova, ali među publikom postoji snažan krug ljubitelja koji ističu vrhunski doživljaj u Narodnom pozorištu i Madlenianumu. Balet Don Kihot često se izdvaja kao jedan od najlepših klasičnih baleta na repertoaru, dok Ko to tamo peva u baletskoj verziji oduševljava i one koji inače nisu ljubitelji baleta - muzička podloga i koreografija stvaraju gotovo filmski utisak. Aleksandar i Uspavana lepotica su takođe topla preporuka za sve koji žele da osete raskoš velike scene.

Opera u Narodnom pozorištu, poput Seviljskog berberina, Rigoletta i Traviate, izvodi se na srpskom jeziku i vrlo je pristupačna. Posebno se hvali uigranost ansambla i svežina interpretacije. Madlenianum nudi operske dragulje kao što su Jadnici i Čarobna frula, gde se vizuelni doživljaj stapa sa vrhunskom muzikom. Ljubitelji nešto modernijeg zvuka ističu balet Božanstvena komedija kao izuzetno uspeo moderni komad.

Festivali, letnje scene i nove produkcije

Iako letnja sezona donosi određeno zatišje u redovnom repertoaru, upravo tada se otvara prostor za letnje pozorišne festivale. Brojni komentari govore o tome da se i van zimske sezone može pronaći vrhunski program - bilo da su u pitanju gostujuće trupe, otvorene scene ili specijalni projekti. Iskustva sa festivala često donose neočekivana otkrića, poput manje poznatih ansambala koji na gostovanjima oduševe energijom i originalnošću.

Posebno je zanimljivo posmatrati kako novi komadi reaguju na savremene teme. Na primer, Zoran Đinđić u Ateljeu 212 izazvao je burne reakcije - jedni su ga proglasili fenomenalnim političkim pozorištem koje se bavi kolektivnom savesti, dok su drugi smatrali da pojedine scene idu predaleko. Ovakve podele samo dokazuju da živo pozorište i dalje ima moć da uzburka javnost. Slično je i sa Novom Stradijom u Narodnom pozorištu, gde su mišljenja bila podeljena između onih koji su prepoznali oštru satiru i onih kojima je komad bio previše naporan i izveštačen.

Od predstava koje su se pojavile u poslednje vreme, Pevaj brate i Brod za lutke stekle su svoju vernu publiku. Prva je opisana kao opuštena i smešna, dok je druga moderna i sa snažnom životnom poentom koja može podeliti gledalište, ali svakako ne ostavlja ravnodušnim. Sve o mojoj majci u BDP-u, Rodjeni u YU i Skakavci u JDP-u samo su još neki od naslova koji se provlače kroz razgovore kao zanimljivi i kvalitetni.

Praktični saveti - kako do karata i po kojoj ceni

Jedna od najčešćih tema koja se provlači jeste kako doći do povoljnih ulaznica, jer su redovne cene karata, posebno za najtraženije predstave, često paprene. Srećom, postoji niz proverenih načina da se uživa u pozorištu bez velikog troška.

U Narodnom pozorištu već godinama funkcioniše sistem takozvanih studentskih karata po ceni od sto dinara - zapravo, radi se o kartama za treću galeriju koje se kupuju pola sata pre početka predstave, ali gotovo uvek ima slobodnih mesta i neretko se posetioci spuste u parter. Ovo ne važi samo za studente, već za sve koji se pojave na vreme. Slično je i u JDP-u: mnogi svedoče da uz indeks (a ponekad i bez njega) mogu dobiti ulaznice besplatno ili po simboličnoj ceni, naročito za predstave koje su duže na repertoaru.

Atelje 212 je poznat po akciji kada se poslednjih deset minuta pred predstavu preostale karte prodaju za 212 dinara. Takođe, za one koji imaju desetke u indeksu, postoje posebne pogodnosti. Beogradsko dramsko pozorište (BDP) nudi velike popuste kada se karte naručuju direktno preko njihovog sajta - cene tada padaju i do 200 dinara. U Pozorištu na Terazijama studenti ostvaruju trideset procenata popusta, a u Vuku Karadžiću popust može ići i do pedeset odsto.

Posebno koristan savet jeste klub ljubitelja pozorišta (dostupan preko posebnog sajta) - besplatnim učlanjenjem redovno stižu obaveštenja o popustima i rezervacijama za brojne beogradske teatre. Pomoću njega neretko se mogu uhvatiti i rasprodate predstave, jer članovi dobijaju rezervacije pre ostalih. Još jedan zanimljiv trik su društvene mreže - ponekad sam teatar objavi nagradnu igru ili last minute popust, pa je vredno pratiti omiljene kuće i na taj način.

Za one koji se nadaju ulaznicama za najveće hitove (kao što su Ne igraj na Engleze ili Čikago), ključno pravilo je planiranje unapred. Repertoar se obično objavljuje sredinom meseca za sledeći i već tada se mnoge predstave rasprodaju. Zato je preporuka pratiti termine i rezervisati karte čim izađu. Ukoliko prvi put vodite nekoga u pozorište, dobar izbor su komedije koje imaju širok spektar publike - često se u razgovorima kao siguran pogodak za mušku publiku navode Ne igraj na Engleze ili Gospođa ministarka.

Šta volimo, a šta nam se nije dopalo - utisci bez dlake na jeziku

Kroz razgovore ljubitelja pozorišta provlači se jedna univerzalna istina: ukusi su različiti i ono što je jednome najbolja predstava ikada, drugome može biti potpuno promašeno. Ipak, neki naslovi se ponavljaju i sa pozitivne i sa negativne strane.

Veoma često se kao najbolje predstave koje su ostavile neizbrisiv trag navode: Velika drama, Cigani lete u nebo, Hadersfild, Zagonetne varijacije, Eling, Harold i Mod, Tartif, Džepovi puni kamenja, Pomorandžina kora, Ribarske svađe… Spisak je podugačak i jasan znak bogate scene.

Među razocaranjima se pominju predstave koje su zbog velikih očekivanja (često i zbog zvučne glumačke podele) podbacile. Tako su se pojedincima Šine učinile neubedljive i monotone, dok su Producenti nekima predugi i zamorni. Nova Stradija se našla na udaru kritike zbog teksta koji nije uspeo da ponovi Domanovićev duh, a Smrtonosna motoristika podelila je mišljenja: dok su je jedni doživeli kao prijatnu komediju, drugi su je smatrali stereotipnom i patetičnom. Miris kiše na Balkanu i Bog masakra opisivani su kao teški i mračni, ali neki su baš u toj mračnosti pronašli kvalitet. Zanimljivo je da ista predstava može izazvati i suze smeha i potpuno ravnodušje - Ljubavno pismo u Ateljeu 212 jedni smatraju urnebesnim, dok je drugima humor isforsiran.

U razgovorima se često ističe i značaj scenografije i kostimografije. Tako se za Terazijska izvođenja uvek napominje da su kostimi raskošni i maštoviti, dok se za neke drame u BDP-u primećuje da je scenografija posebno uspela i da doprinosi atmosferi. S druge strane, nekoliko puta je apostrofirano da je upravo vizuelni segment izneverio u pojedinim modernim obradama, poput Zone Zamfirove, gde su se neki gledaoci požalili da kostimi odstupaju od izvornog duha priče. To samo pokazuje koliko detalji znače i koliko publika ume da ih prepozna i ceni kada su na nivou, ali i da kritikuje kada nisu.

Kad je reč o baletu i operi, razlike u ukusu su još izraženije. Baletomani će bez razmišljanja preporučiti premijerne balete, ali će i iskritikovati neujednačenost pojedinih izvođenja. Opera u Narodnom pozorištu se uglavnom hvali, mada su se pojedinci žalili na “hladnoću” koja vlada u nekim predstavama, dok su za Madlenianum mahom vezani komplimenti zbog intime i kvaliteta produkcije.

Zaključak - pozorište za svakoga

Bez obzira na to da li vam je do snažne drame koja tera na razmišljanje, lagane komedije uz koju se stomak trese od smeha, raskošnog mjuzikla koji nosi euforiju, ili elegantnog baleta, beogradska scena nudi toliko toga da svako može pronaći svoj kutak. Iskustva drugih posetilaca dragocena su jer pružaju realnu sliku - bez ulepšavanja i marketinških floskula. Često se upravo u neformalnim diskusijama kriju najiskrenije preporuke.

Ono što se kao crvena nit provlači jeste da je vredno probati različite žanrove i kuće: nekad će vas oduševiti mala scena sa samo dva glumca, drugi put spektakl sa dvadeset izvođača na velikoj sceni. Ako nikako ne možete da se odlučite, oslonite se na višegodišnje preporuke - one su najčešće zagarantovan kvalitet. I ne zaboravite da su karte za mnoge predstave daleko dostupnije nego što se na prvi pogled čini. Uz malo snalažljivosti, pozorišna čarolija može biti nadohvat ruke svakog meseca.

Na kraju, pozorište je živa umetnost - menja se iz večeri u veče, zavisi od energije glumaca, pa i od nas samih kao publike. Baš zato ga vredi gledati, o njemu pričati, i, iznad svega, doživeti sopstveni utisak. Svako gledalište je prilika da se izađe bogatiji za jedan novi svet, lepši ili mučniji, ali uvek istinit na svoj način.